Ove misli su nas pratile dugo, a iz njih se, vremenom, rodila ideja o Leksikonu — digitalnom čuvaru uspomena. Sada kada je ta ideja postala stvarnost, želim da ovde zabeležim kako je nastala i zašto verujemo da nam je potrebna.
Obično se čovek u teškoj situaciji, kad se oseti ugroženim i usamljenim, seti svog detinjstva. Kada baterija naše volje za životom zatrepće crveno, kao da nas sećanje poveže na eksternu bateriju.
U prošlosti možemo pronaći izvor energije kog nismo svesni
Bilo je prijatno, tako u nesreći, misliti na daleku zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po koju se uspeh stiče.
(Ivo Andrić: „Most na Žepi“)
Ranije sam mislio da je nostalgija slatkasto osećanje koje nas sprečava da prihvatimo sadašnjost ili budućnost; da stariji ljudi u njemu traže utehu kada od budućnosti više ne očekuju ništa. Kakva greška, mogao bi mi reći Andrić.
Uspomene ne služe za bekstvo. One su naš energetski rezervoar smisla. Nevidljivi sloj naše biografije u kojem se, iznenađujuće često, krije smisao koji donosi snažan osećaj prijatnosti.
Što imam, vidim kao u daljini; što nestaje, to imam uistini.
(J. V. Gete: „Faust“)
Jedino sigurno je prošlost. Nju imamo „uistini“. Ona je završena, zaokružena i jasna. Tek kada nešto prođe, kada pogledamo sa distance sadašnjosti, shvatamo šta je to zaista značilo. Zato stariji često umeju da kažu jednostavne istine – jer su ih doživeli, prepoznali, i saželi.
Prepoznaju to i moji učenici. Pitam ih: Zašto je Gete uspeo da napiše „Fausta“, svoje najbolje delo, tek u starosti? „Pa, tad je čovek najmudriji“, odgovaraju.
Tek tada uspevamo da se uhvatimo za onu nit mudrosti koja vodi ka smislu. Da nas, poput Arijadninog konca, provuče kroz lavirint svakodnevice. Kada zgrabimo tu nit mudrosti, osećamo prijatnost čak i kada smo razočarani i povređeni. Jer sve dobija smisao.
Šta je smisao?
Za svakog je drugačiji. Smisao je, za junaka Andrićeve pripovetke, most koji je izgradio drugima.
Ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro.
(Ivo Andrić: „Most na Žepi“)
Počelo je kao potreba da se ponovo poveže sa sobom, sa detinjstvom koje mu je naglo prekinuto. Završilo se kao gradnja mosta za druge. Tako dolazimo do onoga što bismo mogli nazvati definicijom smisla: Smisao je ono što nas povezuje sa drugima.
Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom.
(Ivo Andrić: „Most na Žepi“)
To je smisao: most koji pravimo sa drugima i za druge. To je najveća vrednost: da stvorimo nešto što nas povezuje, što traje, što ima značenje. Tako dobijamo most koji lebdi nad ponorom besmisla.
Smisao ne dolazi direktno iz uspeha, ni iz planova, niti iz kontrole budućnosti. Dolazi iz toga šta ostavljamo drugima. Iz mostova koje za druge gradimo, a uspomene su materijal od kog se ti mostovi prave.
Tako smo došli na ideju digitalnog leksikona uspomena
Ne kao još jedne aplikacije, već kao prostora gde oživljavamo i čuvamo ono što nas spaja s drugima.
Digitalni leksikon je nastao iz naše potrebe da se ne zaborave uspomene, da se sačuvaju i da u njima prepoznamo smisao.
Leksikon je naš način da pomognemo drugima da to urade. Da sačuvaju ono najvažnije. Da otkriju svoj most.
I da ga prenesu dalje.
Zainteresovan/a si za digitalni leksikon uspomena?
Prijavi se ovde za novosti Da među prvima saznaš kada pokrećemo Leksikon i primiš najnovije vesti!